|
{mos_sb_discuss:219}
Mnogi ne žele da priznaju da imaju problem sa agresivnošću, a rezultat su suze i slomljena srca.
Ovih dana su novine ponovo prepune tekstova o zlostavljanju dece.
A kao i uvek, o tome se ćuti.
Lakše je reći: "Pa toga kod nas nema", ali je istina da se o tome ne
govori i da je to tabu tema, iako spadamo u zemlje sa najvećim
procentom nasilja u porodici.
Nekako se kod nas podrazumeva da su batine najbolja taktika za
vaspitanje. Pusti se dete da radi sta mu se hoće, a onda će batine sve
dovesti u red. Kao da se ljudi boje da će im dete oduzeti malo vremena,
pa panično brane svoje potrebe i zapostavljaju decu.
Skoro sam u nekim novinama pročitala o roditeljima (da bude još gore u
tome su učestvovali i baba i deda), koji su svoje dete do 4. godine
krili (niko nije znao da se žena porodila) i držali ga od prve godine
vezano za krevet u sobi. Kaiš je bio dug samo 1,2 m i dete je spavalo
na podu, jer nije moglo da se popne na krevetac. Tako je provodilo veći
deo dana i davali su mu da jede samo jednom dnevno!
Onda se upitam, zar to nikada niko nije video? Šta je sa gostima i
roðacima (ovi su znali za dete)? Šta navodi roditelje i staratelje dece
da urade tako nešto? A što je najgore, ovakvih tekstova je sve
više.
Postoji i ona druga grupa ljudi, koja naravno nije tako ekstremna, ali
jedne batine u afektu se podrazumevaju kao "Dobar dan". Deca kriju
povrede, a ono što se dešava u njihovim dušama je gore nego sve muke u
paklu.
Deci je potreban oslonac i roditelj kome mogu uvek da veruju.
Filozofi samo pogoršavaju situaciju
Najlakše je na dete gledati s visine. Imala sam prilike da čujem ono
roditeljsko zanovetanje, kad kao nešto kažu, a ne kažu ništa. Sve je
tako filozofski perfektno, tako logično, sve je visoko idealistički i
sve su im misli toliko mudre da bi spasile svet, samo kad bi ih neko
čuo (valjda zato uvek i viču), a kad s reči preðu na dela, tu dete samo
još gleda da se nekako dokopa vrata (koja kao da se udaljavaju) i
najviše bi volelo da se zavuče u neku mračnu rupu, daleko od tog
"idealnog" sveta besnog roditelja.
Ono što je deci potrebno od malih nogu je sigurnost i beskrajno
poverenje u roditelja. Da zna da može da se osloni na njega i da neće
biti žrtva njegovog podsmeha, pa nije bitno u kojoj situaciji.
To što mu se govori, dete neće razumeti sve do doba puberteta, a to znači na neće biti ni poboljšanja u njegovom ponašanju.
Treba se pitati šta to i zašto roditelju toliko smeta. Obično kod
drugih preziremo ono što nam se kod sebe ne dopada, ali nismo
dovoljno iskreni da to priznamo. Naša deca su uglavnom naša slika i
prilika. Ono što nam kod njih smeta je ono što smo mi sami, oni nas
samo kopiraju i to još od prvih meseci života.
Traume u detinjstvu (iako mnogi roditelji to tako ne bi nazvali)
se odražavaju na dečiju ličnost kasnije. Ako pogledate neke bake i
deke, koji su fenomenalni kad su u pitanju unuci, videćete i da se
često ljute na svoju decu, koja njihove unuke vaspitavaju "prestrogo" i
sve im zabranjuju. Onda je pitanje ko greši?
Njihova deca vaspitavaju svoju decu na isti način, kako su i sami bili
vaspitavani. Najkasnije tada neki priznaju sebi u čemu su grešili.
Ti si moje srce
Ono što u mnogome pomaže su lepe reči. To će opustiti i atmosferu i roditelje.
Rigidni stavovi samo pojačavaju tremu kod deteta. Ako Vas se boji i ako
se boji batina, nešto neće raditi da bi izbeglo batine a ne zato što se
to ne radi. Trema dovodi do većih grešaka i dete radi ono što u
opuštenoj okolini nikada ne bi radilo.
Potrebna je čarobna reč. Nešto što će detetu signalizirati da ga Vi volite najviše na svetu i kada ste jako ljuti.
Ti si moje srce.... to kažem svojoj ćerkici svaki put kada više ne znam
šta ću. (A nekad i: Jaoooo, pa ti si meni uzela nos, vraćaj mi
ga!) Ima ona onih dana, kad je sva nervozna i nemirna (dal zbog
vrućine ili zato
što smo malo skratili šetnju pa se nije izjurila) i onda ne pomaže ni
priča, kako se čini.
To je ta čarobna reč, kad mislim da ću da poludim, jer sam totalno
bespomoćna
i ne znam kako više da je smirim, ona me pogleda, ušuška se pored mene
i počne da se kikoće. Onda je odjednom sva napetost isparila i mi se u
sledećem trenutku već valjamo po podu otimajući se oko maminog nosa,
koji ona sigurno nije uzela ali ne može to da stigne da mi kaže od
silnog smeha ili crtamo karikature ostalih
ukućana... naravno da oni ne vide. :)
Zagrljaj i reči koje će smiriti dete su jedino, što će pomoći
u vaspitanju odgovornih i stabilnih ličnosti. Kad dete oseća da ga
volimo, raste u srećnu osobu, koja će teškoće takoðe prevazilaziti
ljubavlju a ne silom.
Najvažnije je shvatiti i izgovoriti to osećanje, koje mnoge navodi na upotrebu sile.
To je bespomoćnost, onda su jedini argumenti batine. Meðutim i dete se
isto tako oseća, pa se često vidi upotreba sile u vrtićima i školama a
žrtva je uvek neko bespomoćno dete, koje ćuti i plače. Deca se
pretvaraju u roditelje i kao žrtvu biraju nekoga poput njih samih.
Vaspitanje počinje od malena. Treba pričati i pričati, a dete će
najkasnije oko prve godine sve to da počne da sluša. Jedno "NE!" će
uplašiti dete kad krene prema utičnici, ali će ono to shvatiti kao
igru, jer je to bilo samo ne, a to čuje još 1000 puta na dan.
Ali jedno objašnjenje, zašto je to jako opasno i naravno adekvatna
zaštita (kao umetak za utičnicu, koji deca ne mogu da izvade - ima ih i
sa ključićima) su sasvim dovoljni da detetu skrenu pažnju, da je to
nešto važno. Tako dete uči da bude oprezno. Ako mu kažete da je ono
pametno i da mu potpuno verujete i da znate da će ono sigurno da pazi i
da obavesti svakog ko doðe da je to opasno, dete će se osećati važnim i
odgovornim i neće više dirati utičnicu.
Ne bih te tukao, ali ti si me naterao
O, da! Skoro da nema roditelja koji to nije rekao.
Pitam se, kako to deca teraju roditelje da ih tuku? To bih u stvari
volela da vidim! Kad bi to bilo moguće, pa zar deca ne bi bila u stanju
da nateraju roditelje da sa njima provode više vremena, da sa njima
razgovaraju i da se više druže?
Deca najviše od svega žele da ih roditelji ozbiljno shvate i da ne moraju da ih se boje
Da deca imaju tu moć, zar bi je potrošila na batine?
Zapitajte se! Da deca imaju tu moć, u ovom svetu ne bi bilo ničeg
lošeg, jer bi oni to poželeli i tako bi i bilo... ne sećate se? Pa oni
mogu da nas nateraju da ih tučemo ...
Mala nežna bića
Deca su po prirodi dobra, a naše grdnje čine da to ne budu.
Mnogi, koji tuku decu ili su im naudili na neki drugi način u sebi
osećaju krivicu. Ali budući da se nisu potrudili da promene svoje
ponašanje, greške će ponavljati uvek.
Batine u afektu za manje (pa i veće dete) mogu da budu fatalne. Jedan
udarac može da učini ono što roditelj ne želi, ali se ovi uporno ne
odriču tih praksi.
Svi su bar jednom videli taj tužan izraz lica i te male oči, koje ne razumeju zašto sve mora da bude tako okrutno.
Izgovori da roditelj mnogo voli dete i da mnogo brine, pa to radi za
njegovo dobro, su samo dokaz slabosti i da roditelj u suštini to nikada
nije trebao da postane.
Takav roditelj nije zrela osoba i veoma je sebičan pa čak i ciničan.
Takav roditelj je pre spreman da dete tuče do besvesti nego da kaže
jedno izvini i da prizna kad nije u pravu.
Kako čovek može da naudi nekome, koga voli?
Zamišljam kako bi svet izgledao da je uvek tako. Zamislite i vi!
Da ste u romantičnoj vezi i jako zaljubljeni i Vi i partner, ali se
tučete svakog dana i veoma ste agresivni, jer to je ljubav, tako se
ljubav pokazuje, a ružne reči i modrice su u stvari pravi dokaz ljubavi
i strasti i privrženosti u vašoj vezi.
Zamislite kako bi izgledalo da Vas partner tuče jer Vas prosto obožava!
Meni lepše zvuči: "Volim te toliko, kad bih te poručkao..." od, "Ah,
toliko te volim da bih ti slomio noge, doði!" :)
Šalu na stranu! Ovo je veoma ozbiljna tema.
U redu je naljutiti se i to treba detetu staviti do znanja. Roditelj je
u stvari tužan (ako je uvek odmah besan, trebalo bih da potraži pomoć)
ili malo razočaran i treba to da kaže detetu. Ali i da se izvini kad
nije u pravu i da pusti da dete kaže kako se oseća. Nije u pitanju
pobeda. Roditelj ne treba da se bori protiv svoje dece, već da kao
zrela ličnost naðe rešenje i da u to uključi i dete. Ne treba brojati
pobede roditelja ili deteta, već njihove zajedničke pobede nad
problemom, a to bi trebalo da je uvek slučaj.
Ne treba samo osuðivati. Svi ponekad izgube strpljenje, ali ne tuku svi
decu u toj situaciji. Potrebno je strpljenje i ljubav, kao
i inače za sve ostalo u životu.
Takoðe ne treba ćutati o ovoj temi. Ako sami tučete dete, vreme je da
to otovreno priznate kao problem, u krajnjem slučaju, da potražite i
profesionalnu pomoć.
Postoje organizacije za zaštitu porodice i dece, gde se možete anonimno
posavetovati sa stručnim licem, koje će Vam pomoći da prevaziðete
opasne afekte i da izgradite pravu komunikaciju u svojoj porodici. Vaši
ukućani i deca Vas se možda i boje, ali napravite Vi prvi korak i
priredite im harmoničan porodični život, kakav su uvek želeli.
Naravno tu su i ljudi sa strane, koji sve to posmatraju. Ako ste jedan
od njih, skrenite pažnju nasilnom roditelju (ili učitelju, lekaru,
treneru, drugu...) ili ih, ako ne saraðuju, odmah prijavite. Mnogi nisu
spremni da tek tako predaju svoj autoritet (pošto to smatraju
autoritetom) i onda je zaštita dece ili žena koje trpe nasilje
prioritet.
Najteže pada žrtvama da skupe misli i da urade pravu stvar. Takvim
ljudima i deci je potrebna distanca i malo vremena za sebe. Meðutim
nasilnik se uvek trudi da im to uskrati i stalno im narušava te
elementarne potrebe. Ovde je potreban i neko, kome takva osoba može da
veruje.
Deca su pogotovo ugrožena, jer ne znaju ni gde da se obrate, kad pomisle da bi bilo vreme.
Kod nas je polako sve više organizacija za zaštitu ljudskih prava, tu
su i sigurne kuće, pa bi svako trebalo da razmisli i da ne bude
saučesnik u svojoj ili tuðoj nesreći.
Postoje mnogi dobri ljudi, koji pomažu takvim organizacijama, pa
finansije stvarno ne mogu više da budu izgovor za dalje ćutanje.
Svi smo odgovorni i svi treba da se uključe koliko mogu!
Jer mi ćemo biti srećni samo onoliko koliko su i naša deca srećna i ponosna nama.
"Ti si moje srce..."
|
Obično
se niko ne usuðuje da prijavi nasilje u porodici, bojeći se za svoj
odnos sa dotičnima, dete tu izgleda nije mnogo bitno. To onda nije samo
prećutkivanje već i saučesništvo.
Deca žele konkretno rešenje za problem, ne idealističke govore. Pogotovo ne one, kojih se ni sam roditelj ne pridržava.
Ako ima previše toga, što Vam se kod Vašeg deteta ne dopada
ili Vas veoma ljuti, počnite da radite na hitnoj promeni tih osobina
kod sebe. Kad uspete u tome učiniće Vam se da se odmah i Vaše dete promenilo.
Deca često imitiraju svoje roditelje a žrtve su druga deca. Ona igraju
tu ulogu ne bi li je nekako opravdala. Meðutim to ih samo još više
zbunjuje.
čak i deca vole da budu učitelji. Poverite im zadatak da svima objasne
šta se u kući ne dira i zašto. Ako ne znaju da govore, bar će im
pokazati. Ali će shvatiti kako je to biti odgovoran (paziće goste kao
što roditelji paze njih) i postaće prave male mudrice, koje druge
podučavaju onome što ih Vi učite.
Tada ćete shvatiti da su oni stvarno sve razumeli i da se samo prave da nisu, kad vičete na njih.
Žrtve nasilja obično nemaju dovoljno hrabrosti da same nešto učine,
zato im je potrebna podrška i što bolji zakoni o zaštiti ljudi.
Treba zahtevati jako stroge kazne za nasilne ljude i treba odmah početi
sa obaveštavanjem čitavog naroda o pravilima i posledicama.
Potrebno je na svaki mogući način obavestiti
decu o njihovim pravima i svuda objaviti telefone, na koje deca mogu da
se jave i da istog časa dobiju pomoć!
Važne adrese i telefoni
Direktorijum NVO u SCG
SOCIJALNO-HUMANITARNO UDRUŽENJE ZA ZAŠTITU DECE "DUGA" - Vrnjačka Banja
| Telefon |
036-663 348 |
| Fax |
036-663 348 |
SOCIJALNO-HUMANITARNO UDRUŽENJE "SAčUVAJMO DECU"
| Adresa |
Bilecka 6-10, 11000 Beograd-Stari Grad |
| Telefon |
011-397 0398 |
| Fax |
011-397 0398 |
Društvo za vaspitanje i zaštitu dece - 1879
Pedagoško društvo Srbije - Seksualno zlostavljanje dece
Incest Trauma Centar iz- Beograda je
najstarija specijalizovana služba kod nas, koja potiče iz uvida u ovaj
problem kroz deset godina svakodnevnog direktnog rada, i oslanjajući se
na statističke podatke do kojih iz godine u godinu dolazimo, služba
prima u proseku 7 prijava nedeljno. Kroz 24-časovnu dostupnost izlazimo
u susret deci i odraslima koji su preživeli seksualnu traumu i
članovima njihovih porodica i drugim osobama koje su im od podrške.
SOS linija 011 2436 326
Hadži Ðerina 15/1,
11000 Beograd-Palilula.
Fax, 011-2436 326
Mail :
Ova e-mail adresa je zaštićena od spam robota, nije vidljiva ako ste isključili JavaScript
- Bilten Trauma centra
Save the Children
UNICEF Serbia and Montenegro
|
Posna kuhinja
